www.manastir.se

19. Јуни- Недеља- Св. Литургија у 10.00ч ДУХОВИ-ТРОИЦЕ-Олофстрем

26. Јуни- Недеља-Св. Литургија у 10.00ч Олофстрем

Припрема за исповест

Помаже Бог дарага браћо и сестре,

 

"Покајање је тајна у којој ономе ко исповеда своје грехове свештеник видљиво даје опроштај, а Сам Исус Христос га невидљиво разрешава грехова." Православни катехизис

ТАЈНА ПОКАЈАЊА

Господ Исус Христос је обраћајући се Својим ученицима рекао: "Зиста вам кажем:

Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће

раздријешено на небу" (Мт. 18, 18). И на другом месту Спаситељ је дунувши рекао

апостолима: "Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су"

(Јн. 20, 21-23).

Апостоли су извршавајући вољу Господа ову власт предали својим

наследницима, пастирима Цркве Христове и до дан-данас сваки верник који православно

и искрено исповеда пред православним свештеником своје грехове може кроз његову

молитву да добије њихово разрешење, опроштај и њихово потпуно отпуштање.

Ово представља суштину Тајне Покајања. Да би се ова тајна остварила потребно је:

од стране покајника – искрено покајање због грехова, жеља да остави грех, да га не

понавља, вера да Тајна Исповести има моћ да очисти и умије по молитви свештеника

грехове за које се он искрено покајао. Неопходан услов такође представља да исповест

прима православни јереј, слуга истинске Христове Цркве, која једина чува пуноћу

благодати коју нам је Бог даровао.

Понекад, ако човек не може сам да почне да исповеда своје грехове свештеник

поставља питања. Притом су прва питања по редоследу из Требника питања о вери, о

православном исповедању, о верности Светој Православној Цркви. Без вере у светост

догми и предања Цркве, или ако онај ко жели да се иповеди сумња у њих, или ако

исповеда нека јеретичка учења и одступања сва даља исповест губи смисао.

Зато је садржај првих питања отприлике овакав:

"Реци ми, чедо, верујеш ли у све оно што је Црква Православна предала и научила

и да ли можда сумњаш у неко предање (учење)?"

"Да ниси био јеретик и одступник, да се ниси дружио с њима посећујући њихове

скупове, слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?"

Дакле пре свега је потребно да покајник чврсто и одлучно у свом срцу исповеда

православну веру и да се покаје због свих својих сумњи, колебања и одступања од њене

чистоте. Нарочито је важно да се човек одлучно и искрено покаје за сва она неправославна

учења и веровања у којима је учествовао или којима је веровао пре обраћања покајању.

Даља исповест је могућа тек после овог

О ГРЕСИМА

Грех је нарушавање хришћанског моралног закона, то је непослушање Речи Божије

од стране верника.

Појам греха је религиозни појам, он се примењује само кад су у питању лица која

прихватају хришћански закон и исповедају веру у Бога и која се због тога налазе у "огради

црковној". Онај, пак, ко је ван Цркве није ни способан да схвати своју греховност у

потпуности, да види сав свој пад и ужасне се због све дубине своје заражености смртном

болешћу и да у потпуности осети своје удаљавање од Бога и Истине.

Због тога се прво треба покајати за грехове против Бога и Његове Цркве. Таквих

грехова има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања,

како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед невиних, а заправо

изузетно опасних по душу. Они се уопштено могу поделити на следећи начин: маловерје,

сујеверје, богохуљење и клетва Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби,

прелест.

Исповест није беседа о својим недостацима и сумњама, то није једноставно

упознавање духовника са собом. Исповест је тајна, а не само религиозни обичај. Исповест

је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која потиче од осећања светиње, то је друго

крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање

је први степен светости, а безосећајност је пребивање ван светости, ван Бога.

Што јаче светлост Христова обасјава срца тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И

обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде

не ужасавају се, јер немају с чим да упореде, пошто је Христос за њих сакривен завесом

њихових грехова.

Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети

греха, и чак да га запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности

и молитве у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Код духовника

исповедник не треба да донесе списак грехова него осећање покајања, не детаљно

препричавање свог живота већ скрушено срце.

Знати своје грехове још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ

прима искрену и поштену исповест, чак и уколико она није праћена снажним осећањем

покајања, ако и тај грех – камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без

лицемерја. Ипак је скрушеност срца, жалост због сопствених грехова најважније што

можемо да донесемо на исповест. Али шта да чинимо ако се наше срце исушено од

грехова не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне

слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да

се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у

току саме исповести: самоисповест, гласно изговарање својих грехова могу да омекшају

наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања. За превладавање наше

духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост.

Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у

Нама. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан

самооправдања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности",

одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, кад грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била далека радост.

Сад се поставља питање: ко како треба да се каје?

"...Онај ко је свестан својих грехова и искрено их признаје, а признавши их осећа

због њих скрушеност и оплакује их и ко има чврсту намеру да више не вређа Бога својим

гресима, и на крају ко у овом расположењу смирено исповеда све своје грехове пред

духовником да би добио разрешење грехова и појавио се пред чашом Господњом

оправдан и чист пред очима Божјим." (Светитељ Теофан Затворник).

"Истинско покајање се састоји у следећем:

а) ранијих грехова треба да се одрекнемо и да их се као гадости гнушамо;

б) због тих грехова треба да жалимо и Бога да умилостивљавамо и духовнику да се

исповедамо, и да се на сваки начин да чувамо других грехова;

в) да опраштамо ближњем његове грехове да би и нама самима Бог опростио;

г) да испољавамо љубав и милост према свакоме да бисмо сами добили милост;

д) да се смиравамо;

ђ) никога да не осуђујемо и не клеветамо;

ж) увек Богу да се молимо да не бисмо пали у напаст вражију (Светитељ Теофан

Затворник).

Св. Василије Велики каже: "Не исповеда грех онај ко је рекао: згрешио сам и после

тога остаје у греху, него онај ко је како се каже у псалму, нашао свој грех и замрзео га.

Какву корист ће болеснику донети брига лекарева кад се онај ко страда од болести

чврсто држи онога што је погубно по живот? Тако, нема никакве користи од опраштање

неправде онај ко и даље чини неправду и од извињења за разврат онај ко и даље живи

развратно...

Премудри Домостројитељ нашег живота жели да онај ко живи у гресима, а затим

даје завет да ће почети да живи здравим животом прекине с прошлошћу и да после

учињених грехова све почне из почетка како би обновио свој живот кроз покајање."

Исповест треба да буде искрена и отворена!

"Они који исповедају помисли својим духовним оцима морају се исповедати

искрено са скрушеношћу срца, као пред Самим Богом и тада могу да добију милост.

Исповест, пак, која се обавља немарно не само да не доноси корист већ и служи за осуду."

"Човеков грех се уништава исповедањем греха, а сам корен греха се истребљује

борбом с греховним помислима и понављањем исповести кад помисли почну да

надвладавају човека."

"Као што је виђење својих грехова нарочит дар Божји тако је то и искрено

исповедање и Бог га дарује по усрдној молитвом. Моли милосрдног Господа да ти дарује

овај дар – залог спасења и самог себе принуди на отвореност, јер непријатељ људског рода

мрзи тај пут и на све начине се покушава да омете слугу Божијег, који жели да стекне

милост Божију честим исповедањем својих грехова."

"Побеђуј лажни стид на земљи и нећеш се постидети на небу!" (Светитељ Игнатије

Брјанчанинов).

ПРИМЕР ИСПОВЕСТИ:

Исповедам се преко духовног оца Теби, Господу Богу и Творцу моме, у Светој Тројици слављеном и постованом Оцу, Сину и Духу Светом, за све моје грехе које учиних у све дане живота мога, у садашње време иу прошлости, делима, речима и мислима.

Кајем се што сам говорио празне, бесмислене, ружне и непромишљене речи, шале и досетке; што сам певао безобразне песме; што сам се лудо смејао, кикотао и викао.

Кајем се што сам се гневио и љутио на ближње, сто сам се свађао и препирао и нисам никога слушао, што сам грдио укућане, исмевао људе и надевао им ружна имена.

Кајем се што сам лагао, криво се клео, псовао Бога, Богородицу, Светитеље, Цркву, Славу, оца, мајку, дете, хлеб, сунце.

Кајем се што сам скривао грехе на ранијим исповестима.

Кајем се што сам многошта обећавао Богу и људима, а нисам ништа испуњавао.

Кајем се што сам осуђивао и клеветао, срамотио и исмевао друге, што сам оговарао и слушао како други оговарају људе и ропћу на Бога, износећи само туђе грехе а своје скривајући.

Кајем се што сам завидео другима у њиховим материјалним и духовним успесима, што сам се радовао људској невољи и нисам помогао где сам могао, што нисам говорио са суседима, родитељима и другим људима.

Кајем се што сам био неправедан, што сам осуђивао и расуђивао у своју корист угњетајући сиромашне.

Кајем се што сам злопамтило и планирајући освету враћао зло за зло, пакост за злобу.

Кајем се што сам се гордио и узносио над родитељима, што их нисам слушао и поштовао и послужио у старости.

Кајем се због ленчарења душевног и телесног, лењости за молитву и недолазак у цркву на службу, што сам долазио у цркву непристојно одевен; због читања не корисних књига, хороскопа, због не читања Светог Писма и духовних поука; због не слављења или немарног слављења Крсне славе . Кајем се што са варао, крао, ​​утајивао туђе ствари, што сам грабио за себе, што сам износио ствари из куће да ме моји не виде.

Кајем се што сам коцкао и играо разне хазардне игре.

Кајем се што сам среброљубив и тврдица; што сам себичан и саможив и што, угађајући себи, за друге не марим.

Кајем се што сам каматарио и скупо наплаћивао своје услуге, што сам крв продавао и помоћ беднима наплаћивао; што сам тражио дубоко поштовање од људи за таква учињена дела.Кајем се што сам био немилосрдан и тврдог срца, што сам очајавао и размишљао да се убијем; што сам увек себе оправдавао, а друге окривљавао.

Кајем се што сам гледао порнографске филмове, што сам те гадости спроводио у браку; што сам учинио содомски грех и живећи развратно друге наводио да тако раде;што сам разне развратне односе чинио за новац или какву другу материјалну корист.

Кајем се сто сам живео блудно и распусно, што сам вршио прељубу; за блудне мисли, речи и дела, за блудна слушања, од чега душа много страда.

Кајем се што сам жену терао да побаци, тј да убије децу, што сам тукао жену, родитеље, бабу и деду, што сам децу мучио својим понашањем и начином васпитања.

Кајем се што нисам имао времена за децу, него сам њихову љубав новцем куповао.

Кајем се што сам мрсио средом и петком, за време сва четири велика поста и друге дане који су од Цркве прописани, што сам се преједао и опијао узимајући храну у невреме, што тада нисам смањио пушење - порок цигарете.

Кајем се што сам једно време пао у неверовање у Бога, што сам био секташ, што сам припадао безбожном друштву.

Кајем се што сам осуђивао свештенике, монахе, богомољце и причешћивао се без исповести.

Кајем се што сам тражио помоћ од врачара, гатара, биоенергичара и надрилекара за себе, али и за децу, што сам тражио од врачара да суседима и другим људима нанесу штету, болест, неслогу и слично.

Опраштам свима који су ме увредили или неко зло учинили и молим Бога да ми опрости!

СТАРАЦ  ЈОСИФ ИСИХАСТА

Бог увек помаже. Он увек долази на време, али је потребно стрпљење. Дођите моја добра и љубљена сестро. Дођите и ја ћу одагнати Вашу тугу поново. Дођите и ми ћемо хвалити Бога слатким гласом нашег срца, песмом испеваном уснама нашим, речима које одзвањају дубоко у нама: "Благосиљај Господа, о душо моја, и нека све што је у мени хвали Његово свето име."

Видите ли колико Господ љуби нас? Видите ли колико смо срећни, ми незахвалници једни, за све што нам даје Његова доброта свакога дана?

Али време праве жетве тек нас чека: благословен је дан када ћемо оставити све овде и отпутовати у нашу другу домовину – ону праву – у благословени живот, сигурну радост, тамо где ће свако од нас добити део који му је племенити, најслађи Исус наш припремио.

О радости! О благодарности! О љубави! Господ нас чисти од сваке нечистоте, даје нам почасти, обогаћује нас највећим богатствима! Тамо, моја златна сестро, не постоје лукави људи да нас обмањују. Завист и љубомора ће нестати. Тамо неће бити страсти. Они који их имају остаће на другој страни. Али, о слатки љубљени Христе, какво добро видиш ти у нама да желиш да нас поведеш твојим Божанским путем?...

Радујте се и ликујте, љубљена сестро моја! Хвалите и славите Бога, јер гле, време се приближило. Време ће ускоро доћи и за нас, време када ћемо чути благословени глас: "Дођите к мени." А чим се затворе наше телесне очи, очи душе ће се отворити. Тада, као из сна, пробудићемо се у другом животу. Видећемо родитеље, сестре, браћу, рођаке. Видећемо анђеле, свете, и благословену Мајку свих, Пречисту Богородицу, којој се ми молитвено обраћамо у сваком моменту, и којој, после Бога, дугујемо све. Онда, са ким ћемо прво разговарати, ко ће нас прво пољубити, кога ћемо ми први пољубити? Свом чистотом, свом скромношћу, са свом светошћу. Па ко, очекујући такав благослов, не би поднео сваку тугу овог садашњег живота?

Зато, моја добра и љубљена сестро, добро погледајте ваш живот. Преиспитајте себе и погледајте у назад да бисте видели на који начин је прошао ваш живот. Подсетите се безбројних доброчинстава нашег Спаситеља Исуса Христа и најслађе Богородице, и будите стрпљиви у искушењима која долазе. Бог увек помаже. Бог увек долази на време, али је потребно стрпљење. Он нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Светих, Богородице, и Христа. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Свети су кренули да вам помогну, знајући да ћете тражити њихову помоћ и њихово молитвено заступништво. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно што Господ жели. Он тражи ваше стрпљење. Он жели да ви покажете вашу веру. Не се можете молити као папагај. Потребно је да се и сами потрудите за оно за шта се молите, а затим треба сачекати. Видите да се испунило оно за чим сте у прошлости чезнули. Ипак, били сте повређени јер нисте имали стрпљење да сачекате.

Сада сте постали малодушни, срдити и жалосни, мислећи да је Отац Небески спор у одговорима. Али ја вас уверавам да ће се све десити баш како желите – то ће се сигурно догодити, али прво је потребна молити се свом душом, и онда треба чекати. А када заборавите ваше захтеве и када престанете да се молите за њих, испуњење ће доћи као награда за ваше стрпљење и издржљивост. Када дођете на границу очајања док се молите и тражите, знајте да је испуњење близу. Христос наш жели да излечи неке ваше скривене страсти, и то је разлог због кога касни у испуњењу ваших захтева. Ако добијете испуњење ваших захтева одмах, ваше страсти остаће у вама, не излечене. Ако сачекате, ви ћете добити шта желите, али добићете и лек против ваших страсти. А онда се радујете неизмерно и захваљујете Богу који све ради у мудрости на корист вашу.


 

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ
ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ


У Светом Писму је речено: "Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио" (Сир.2,1-3).
Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.
Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.
Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.
Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само "религијски обичај." Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.
Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана - да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: "ништа посебно нисам учинио", "имам само ситне грехе, као сви остали", "нисам крао", "нисам убијао" - тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.
У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?
Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.
Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.
Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.
Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех - камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.
Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.
За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.
Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности", одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности - свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?
Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.
Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха
Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.
Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.
Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: "Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?" У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.
Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха - зар већ то само по себи није напредак?! "Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење", говори Свети Јован Лествичник.
Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.
"Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе..." (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
"Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих" (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)
"Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику - уздах и као блудници - сузе.
Амин.

 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Следећа > Крај >>

Страна 1 од 34

 

                                                                                                                    ЈАНУАР

НЕДЕЉА 3/јануар СВ. ЛИТУРГИЈА у 10.00ч ОЛОФСТРЕМ- ОЦИ

6/јануар-среда- БАДЊЕ ВЕЧЕ-  Почетак у 17.00ч (освећење, делење и палење бадњака) ОЛОФСТРЕМ

7/јануар  РОЂЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА "БОЖИЋ"-СВЕТА ЛИТУРГИЈА у 09.00ч Олофстрем

18.јануар Понедељак-Св. Литургија у 10.00ч КРСТОВДАН- Олофстрем

19. јануар – Уторак-Св. Литургија у 10.00ч БОГОЈАВЉАЊЕ- Олофстрем

     17.00ч ВЕЧЕРЊА СЛУЖБА-Олофстрем

20. јануар. Среда-СВ Литургија у 10.00ч Сабор Св. Јована Крститеља -ЈОВАНДАН

23. јануар- Субота- Св. Литургија у 10.00ч (прослава Св. Саве) Олофстрем

31.јануар- Недеља- Јутрење 09.00ч Олофстрем

Св. Литургија у 10.00ч (О. Сергеј- Московска Патријаршија)

                                                                                       Фебруар


Св. Литургија 07-фебруар Недеља у 10.00ч Олофстрем

Св. Литургија-Недеља 21-фебруар у 10.00ч у Олофстрему

Св. Литургија-Недеља 28 фебруар у 10.00ч у Олофстрему

                                                                                       МАРТ

Јутрење 09.00ч(О.Сергеј, Московска патријаршија)

Св. Литургија 13. март- Недеља у 10.00ч Олофстрем (покладе)

Вечерња-чин праштања


Св. Литургија- Недеља 20-март у 10.00ч Олофстрем

Св. Литургија - Недеља 27 март у 10.00ч

                                                                                      АПРИЛ

Св. Литургија- Четвртак- 07-април у 10.00ч Олофстрем БЛАГОВЕСТИ

16.април- Субота Света тајна јелеосвећења у 16.00ч у Олофстрему

23. Април-субота Св Литургија- Лазарева субота- Олофстрем

24. Април- Недеља Св. Литургија у 10.00ч УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА у ЈЕРУСАЛИМ- ЦВЕТИ

28.април-Четвртак Св. Литургија у 10.00ч(ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

28.април четвртак у 17.00 Читање 12 страсних Јеванђеља

29. Април Петак- Вечерња служба у 17.00ч

                                                                                      МАЈ

1.мај- Недеља ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА У 09.00ч ВАСКРС!  ОЛОФСТРЕМ

7. мај- Субота- Св. Литургија у 10.00ч

15. мај- Недеља Св. Литургија у 10.00ч

22. мај Недеља Св. Литургија у 10.00ч

29. мај Недеља Св Литургија у 10.00ч

                                                                                     ЈУНИ

5. јуни-Недеља СВ. Литургија у 10.00ч Олофстрем

9. Јуни -Четвртак-Св.Литургија у 10.00ч-Олофстрем- ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ-СПАСОВДАН

12. Јуни- Недеља-Св.Литургија у 10.00ч Олофстрем

19. Јуни- Недеља- Св. Литургија у 10.00ч ДУХОВИ-ТРОИЦЕ-Олофстрем

26. Јуни- Недеља-Св. Литургија у 10.00ч Олофстрем