www.manastir.se

Св. Литургија- Недеља 29/мај у 10.00ч Олофстрем


ОБАВЕШТЕЊЕ

Драга браћо и сестре!

Будући да кроз низ задњих година смо добијали на десетине предлога и жеља да се оснује фолклорна секција

која би агирала при Цркви и окупљала омладину а и старије, идеја се претвара у стварност помоћу гос. Живка

Опарнице-дугогодишњег играча и руководиоца више фолклорних друштава у Србији. 

Један од циљева формирања секције је да се кроз музику, игру и песму млади упознају о значају чувања традиције

и националне културе каже Живко који ће доћи на Литургиско сабрање Недеља-29-маја у 10.00ч и после одговарати на постављена питања како техничке тако и административне природе. Добродошли.

Овим путем најављујемо и оснивање хорске секције која ће да буде вођена од стране музичког знанца сестре Љубов.

За све информације можете се јавити надлежном пароху као и директно особама задуженим за секције.

 

Прилог за парохију можете уплатити на BG 5410-9780

Поуке – старац Тадеј

Господ је сваког наградио слободном вољом. Ми често прекорачимо нашу слободну вољу и постајемо неумерени.

Они који су умерени у исхрани живе дуже и здравији су. Исто тако и духовно, једни правилно користе мирне, тихе, благе и кротке мисли, а други никако нису мирни, виде да им то не чини добра и опет се држе тог пута.

Не сметају нама други, сметамо самима себи.

Ми мислимо да је зло напољу, да кружи око нас, али ако ми не бисмо имали зло у себи, оно се не би могло закачити за нас.

Сва природа је тајанствена, од биљке до птице и човека, јер је Бог у свему присутан.

Бог је несхватљива Енергија и човек носи у себи ту несхватљиву Енергију. Бог је у центру сваког живота, Он је у нашем срцу, без обзира да ли Га ми поштујемо или не!

Он се не одваја од нас јер је животодавац. Он покреће живот свакој твари.

Не лутајмо мислима и не гледајмо шта други раде, него гледајмо шта ми сами радимо, да ли тешимо или осуђујемо, да ли праштамо или волимо. Боље да не видимо шта други раде да их не би осудили.

Бавимо се само самима собом и сопственом душом. Ако се само држимо добрих мисли и живот ће нам бити добар.

Какве су нам мисли, такав нам је живот.

Господ увек чека да се поправимо, да све волимо, ЈЕР СУ НАМ СВИ РОД У ГОСПОДУ – све вере, нације, све боје коже, баш сва људска бића.

 

Поуке старца Тадеја

Нама је Господ све даровао и на нама је да будемо добри. Уколико ми обраћамо пажњу на негативне особине појединих људи који су у нашој околини, никад не можемо имати мира и покоја.

Зашто Господ наређује да волимо своје непријатеље? Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога родитељи морају много да трпе у животу и у породици међу децом.

Кад би човечански рода дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате. Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.

Наш живот зависи од наших мисли и наших жеља. МИ око себе стварамо хармонију и дисхармонију. И у породичном кругу много зависи од нашег мисаоног расположења. Смирене, кротке душе, безазлене, простодушне, зраче добротом, невероватно много зраче добротом...

 

ИСПОВЕСТ
(Света Тајна Покајања)

Хришћанину који је после крштења пао у грехе, света Црква даје опроштај и духовни лек кроз Свету Тајну Покајања. Зато се ова Света Тајна назива другим крштењем. Покајање је Света Тајна у којој онога ко исповеда своје грехе, уз видљиво добијање опроштаја од свештеника, од грехова разрешава Сам Господ Исус Христос. Будући да је власт „свезивања и разрешавања“ (Мт. 18, 18 и Јн. 20, 23) Господ дао апостолима и њиховим наследницима, Свету Тајну Покајања могу да обављају само епископи и презвитери које су они законито рукоположили.
Установљење ове Свете Тајне води порекло од Господа нашег Исуса Христа, који је Својим ученицима рекао: Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас… Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 2123).
У прва три века Хришћанства, ако би неко пао у нарочито тежак грех, за какве су сматрани: отпадање од вере, убиство и блуд, такав би био у потпуности одлучен [удаљен, изопштен] од Цркве. Уколико би изјавио најискреније кајање и жељу да поново буде примљен у Цркву, морао је јавно да исповеди свој грех, пред читавом Црквом, и да прође разне степене испитивања, како би доказао искреност свог кајања. Сваки такав степен трајао би по неколико година, мада је у неким случајевима показивано и снисхођење према искреним покајницима, па су рокови таквог покајања скраћивани. Само ступање у такво покајање, као и прелазак из једног покајног разреда у други, није допуштан другачије, него уз молитву и полагање руку, баш као што је и коначно разрешение од грехова давано пред читавом Црквом. Од краја трећег века појављује се појединачна исповест, која се обавља насамо пред духовником. Главни повод за увођење такве, појединачне исповести био је раскол Новацијана. Два презвитера – римски Новације и картагински Новат почели су да уче како они који су после крштења пали у тешке грехе, уопште не могу да буду разрешени. Црква је осудила њихово учење, а да би спречила приговоре јеретика и саблазни за слабе, епископе је овластила да поједине презвитере, познате по своме врлинском животу и духовном искуству, постављају за духовнике и поверавају им да насамо примају исповедање грехова. Понестајање ревности код покајника, а такође и то што су многи почели да јавну исповест узимају не као поуку за себе, него као повод за оговарање и непоштовање ближњег, довели су до тога да је јавна исповест временом сасвим замењена појединачном исповешћу, насамо пред духовником.
Као време посебно намењено и погодно за исповест, сматрају се постови, али Света Тајна Покајања може бити обављена и у било које друго време. Црквена правила забрањују да се без нарочитих разлога прелази од једног духовника другом (Ап. прав. 12; Моск. саб. 1677. гл. 6), што се нарочито односи на оне који су под епитимијом.
У данашње време онај ко жели да приступи Светој Тајни Покајања, за њу треба посебно да се припреми[1]: он је дужан да током неколико дана посећује све црквене службе, да време проводи у посту, читању Речи Божије, истраживању свог прошлог живота и у скрушености због својих грехова. Када се припреми како треба, долази код свештеника да би принео исповест. Свештеник га прима испред налоња на коме стоје символи нашег искупљења – свето Јеванђеље и Крст. Покајник са смирењем три пута пада ничице пред њима, као пред самим Господом, својим Искупитељем и Судијом. Тада свештеник починке да му чита „Чин Свете Тајне Исповести“. Ако се не исповеда само један покајник, него многи, онда се овај чин обично чита одједном за све који се исповедају заједно. Али сама исповест, према упутству Требника, мора да буде обављена насамо са сваким човеком, чак и ако је малолетан (на исповест треба да долазе они који су навршили седам година).
Чин Свете Тајне Исповести“ састоји се од почетног возгласа „Благословен Бог наш…“, уводних молитава од Трисвете песме до „Оче наш“, покајног 50. псалма Давидовог, покајних тропара „Помилуј нас, Господе, помилуј нас…“ и две свештеничке молитве за опроштај грехова онима који се кају. На почетку исповести, свештеник пре свега пита покајника о вери, без које је отпуштење грехова немогуће. Затим приступа питањима о гресима. Покајник је при томе обавезан да саопшти све што притиска његову савест, ништа не тајећи и не скривајући. Још је боље ако покајник сам говори своје грехе, не чекајући да му свештеник поставља питања. Када исповеди све за шта себе сматра кривим пред Богом, покајник клекне и сагне главу, у ишчекивању праведног суда Божијег. Свештеник над њим чита молитву: „Господе Боже спасења слугу Твојих…“ у којој моли Бога да се смилује на Свог слугу, да му опрости све грехе вољне и невољне, да га помири и поново сједини са Својом светом Црквом, од које је отпао кроз грехе. Затим на покајникову главу ставља крај епитрахиља, у знак изливања милујуће благодати Божије на њега, и произноси разрешну молитву исповести: „Господ и Бог наш Исус Христос, благодаћу и милосрђем Свога човекољубља, нека ти опрости чедо (име) сва сагрешења твоја; ја, недостојни јереј, влашћу Његовом која ми је дата, опраштам ти и разрешујем те од свих твојих грехова, у име Оца, и Сина, и Светога Духа, амин“. Произносећи последње речи ове разрешне молитве, свештеник осењује покајника крсним знаком по глави која је покривена епитрахиљем. Затим се чита „Достојно јест“, Слава, И ниње, и отпуст. Након отпуста покајник целива Јеванђеље и Крст, и узима благослов. После тога свештеник може покајнику дати „правило против његовог сагрешења“ то јест налаже му епитимију за грехе. Епитимија (од грчког „епитимао“, επιτιμάω – забрањујем, а επιτιμιον – казна, одмазда) налаже се на грешника или у виду духовне казне – одлучења од светог Причешћа на одређени рок, или у виду духовног лека – поста, поклона, милостиње и молитве. Ипак, треба знати да по православном схватању епитимија нема ни снагу, ни значење задовољења правде Божије, јер је задовољење за грехе принео једном за свагда Сам Господ на крсту. Стога епитимија није безусловно обавезна приликом исповести: она се даје ради духовне користи покајника, као благочестива вежба која му помаже да се избави од лоше навике на грех. У вези са тим, духовници треба да буду снисходљиви и опрезни код одређивања епитимија, како не би одбили покајника.
Према канонима, за многе тешке грехе одређује се одлучење од светог Причешћа на неколико година, при чему је дозвољено пити само „агијазму“, то јест Богојављенску свету Воду. Сам духовник, без архијереја, не може да подвргне одлучењу од Светих Тајни. У данашње време, услед општег опадања религиозно-моралног живота, одлучење од Светог Причешћа на дуже рокове се не практикује.
За онога ко је испунио епитимију одређена је нарочита молитва у Требнику. То је „Молитва којом се разрешава од епитимије“. Духовник нема права да прими код себе на исповест онога ко се налази под епитимијом другог духовника, нити да таквога разреши од епитимије, изузев ако је реч о болеснику и самртнику, кога сваки свештеник може и треба да исповеди и разреши. Пошто би неко могао и да умре без разрешења, прихваћено је да се над сваким умрлим чита посебна разрешна молитва.



НАПОМЕНЕ:
  1. Руси имају специјалан термин којим означавају припрему за Св. Тајну Покајања. То је „говение“ – појам нешто шири од „поста“, који подразумева: а) молитвени подвиг, б) пост у ужем смислу речи, и в) удубљивање у самога себе са циљем да се разоткрије и схвати своја греховност (види: Помазански, „Догматика“, Света Тајна Покајања).


 

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ
ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ


У Светом Писму је речено: "Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио" (Сир.2,1-3).
Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.
Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.
Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.
Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само "религијски обичај." Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.
Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана - да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: "ништа посебно нисам учинио", "имам само ситне грехе, као сви остали", "нисам крао", "нисам убијао" - тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.
У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?
Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.
Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.
Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.
Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех - камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.
Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.
За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.
Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности", одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности - свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?
Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.
Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха
Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.
Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.
Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: "Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?" У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.
Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха - зар већ то само по себи није напредак?! "Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење", говори Свети Јован Лествичник.
Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.
"Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе..." (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
"Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих" (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)
"Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику - уздах и као блудници - сузе.
Амин.

 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Следећа > Крај >>

Страна 1 од 34

 

                                                                                                                    ЈАНУАР

НЕДЕЉА 3/јануар СВ. ЛИТУРГИЈА у 10.00ч ОЛОФСТРЕМ- ОЦИ

6/јануар-среда- БАДЊЕ ВЕЧЕ-  Почетак у 17.00ч (освећење, делење и палење бадњака) ОЛОФСТРЕМ

7/јануар  РОЂЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА "БОЖИЋ"-СВЕТА ЛИТУРГИЈА у 09.00ч Олофстрем

18.јануар Понедељак-Св. Литургија у 10.00ч КРСТОВДАН- Олофстрем

19. јануар – Уторак-Св. Литургија у 10.00ч БОГОЈАВЉАЊЕ- Олофстрем

     17.00ч ВЕЧЕРЊА СЛУЖБА-Олофстрем

20. јануар. Среда-СВ Литургија у 10.00ч Сабор Св. Јована Крститеља -ЈОВАНДАН

23. јануар- Субота- Св. Литургија у 10.00ч (прослава Св. Саве) Олофстрем

31.јануар- Недеља- Јутрење 09.00ч Олофстрем

Св. Литургија у 10.00ч (О. Сергеј- Московска Патријаршија)

                                                                                       Фебруар


Св. Литургија 07-фебруар Недеља у 10.00ч Олофстрем

Св. Литургија-Недеља 21-фебруар у 10.00ч у Олофстрему

Св. Литургија-Недеља 28 фебруар у 10.00ч у Олофстрему

                                                                                       МАРТ

Јутрење 09.00ч(О.Сергеј, Московска патријаршија)

Св. Литургија 13. март- Недеља у 10.00ч Олофстрем (покладе)

Вечерња-чин праштања


Св. Литургија- Недеља 20-март у 10.00ч Олофстрем

Св. Литургија - Недеља 27 март у 10.00ч

                                                                                      АПРИЛ

Св. Литургија- Четвртак- 07-април у 10.00ч Олофстрем БЛАГОВЕСТИ

16.април- Субота Света тајна јелеосвећења у 16.00ч у Олофстрему

23. Април-субота Св Литургија- Лазарева субота- Олофстрем

24. Април- Недеља Св. Литургија у 10.00ч УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА у ЈЕРУСАЛИМ- ЦВЕТИ

28.април-Четвртак Св. Литургија у 10.00ч(ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

28.април четвртак у 17.00 Читање 12 страсних Јеванђеља

29. Април Петак- Вечерња служба у 17.00ч

                                                                                      МАЈ

1.мај- Недеља ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА У 09.00ч ВАСКРС!  ОЛОФСТРЕМ

7. мај- Субота- Св. Литургија у 10.00ч

15. мај- Недеља Св. Литургија у 10.00ч

22. мај Недеља Св. Литургија у 10.00ч

29. мај Недеља Св Литургија у 10.00ч